Mom­ci iz „Lek­sing­ton ben­da” na­sta­vlja­ju da svo­jom mu­zi­kom mi­re uku­se na Bal­ka­nu pa su ta­ko sni­mi­li pje­smu „Cvi­je­će” ko­ja mu­zič­ki pod­sje­ća na ve­li­ke hi­to­ve iz zlat­nog do­ba po­pa na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je. Pre­mi­jer­no su je pu­sti­li na Bo­žić kao po­klon svim fa­no­vi­ma, a ne­dav­no su na­stu­pi­li i u Pod­go­ri­ci gdje su je pro­mo­vi­sa­li. U raz­go­vo­ru za Ra­dio D Bo­jan Va­sko­vić, vo­kal gru­pe pri­ča u no­voj pje­smi, ak­tu­el­no­sti­ma, pla­no­vi­ma...
- Vo­lim na­stu­pe u Cr­noj Go­ri, iako smo bi­li lje­tos mje­sec i po da­na na pri­mor­ju, to br­zo pro­đe i već sam se uže­lio. Do­sta je do­bro dru­že­nje, ima pu­bli­ke sa svih stra­na, ali u zim­skom pe­ri­o­du po­go­to­tvo vo­lim da do­đem. Imam do­sta pri­ja­te­lja u Pod­go­ri­ci, gdje sam ne­kad i ži­vio i ve­žu me li­je­pe uspo­me­ne za taj pe­ri­od.
Po­zna­ti ste kao bend ko­ji ži­vi sto na sat, a pro­gla­še­ni ste i jed­nim od naj­ljep­ših ben­do­va. A ako to­me do­da­mo da ste i naj­slu­ša­ni­ji na Ra­di­ju D Vi će­te re­ći šta...?
- E to mi je naj­dra­že kad ka­že­te naj­slu­ša­ni­ji, to je kom­pli­ment ko­ji mi naj­vi­še pri­ja jer taj ne­ki naš trud i ono što po­ku­ša­va­mo da pre­ne­se­mo pu­bli­ci se pre­po­zna­je i lju­di nam to ne­iz­mjer­no vra­ća­ju i sre­ćan sam zbog to­ga. Mi za­i­sta sva­ki naš na­stup od­ra­di­mo kao da je po­sled­nji tru­di­mo se da bu­de što bo­lje.
Pje­sma „Do­ne­si” bi­la je hit lje­ta kod nas, pa haj­de obe­ćaj­te nam da će­te pra­vi­ti i da­lje ta­kve hi­to­ve?
- Si­gur­no što mo­gu da obe­ćam je­ste da ne­će­mo sma­nji­ti kva­li­tet, e sad da li će bi­ti hit ili ne to za­vi­si od pe­ri­o­da ka­da iza­đe, za­tim od mno­go koc­ki­ca ko­je tre­ba da se slo­že. Ova po­sled­nja pje­sma „Cvi­je­će” jed­na je naj­dra­žih pje­sma­ma u do­sa­da­šnjoj ka­ri­je­ri, no­si u se­bi taj ne­ki sev­dah, a ja sam iz tih kra­je­va gdje se sev­dah pje­va.
Bli­ži se Dan za­lju­blje­nih, zna­či li vam ne­što taj dan i ka­kve su bi­le Va­še lju­ba­vi?
- U mom ži­vo­tu je bi­lo sve­ga, bio sam i osta­vljan i osta­vljao sam, bi­lo je do­sta tur­bu­lent­nih pe­ri­o­da, a bi­lo je i onih mir­nih, fi­nih, kao i kod sva­kog čo­vje­ka vje­ro­vat­no. Ge­ne­ral­no vo­lim pra­zni­ke ali naj­ljep­ši mi je Bo­žić, vo­lim ta po­ro­dič­na oku­plja­nja. Osta­li pra­zni­ci ge­ne­ral­no ne zna­če ne­što pre­vi­še u ži­vo­tu i obič­no ih pro­ve­dem rad­no ma­da eto taj Dan za­lju­blje­nih je li­jep pra­znik a mi smo tog 14. fe­bru­a­ra u dis­ko­te­ci Ilužn u Ba­ru. Bi­će si­gur­no do­sta za­lju­blje­nih i vje­ru­jem da će se li­je­po pro­ve­sti.
Ču­li ste za tu­žnu vi­jest, od­la­zak Ke­ma­la Mon­te­na, da li ste ga po­zna­va­li ko­je nje­go­ve pje­sme ste vo­lje­li?
- Bi­lo mi je te­ško ka­da sam čuo tu tu­žnu vi­jest kao da je ne­ko moj naj­bli­ži. Imao sam tu sre­ću da upo­znam ta­kvu ve­li­čnu kao što je Ke­mal Mon­te­no, za nje­ga me ve­žu ja­ko li­je­pe uspo­me­ne iz pe­ri­o­da dje­tinj­stva kad sam slu­šao nje­go­ve pje­sme, i mi­slim da ne po­sto­ji ni­ti jed­na ko­ju ne znam. Je­dan ve­li­ki gu­bi­tak za na­šu mu­zič­ku sce­nu i jed­ino što mo­gu da iz­ja­vim je­ste du­bo­ko sa­u­če­šće po­ro­di­ci.
Ne­dav­no je iza­šla i pje­sma „Cvi­je­će”, re­ci­te nam vi­še o toj pje­smi?
- Pu­sti­li smo je sim­bo­lič­no na Bo­žić jer ka­žu da ono šta ra­diš na Bo­žić vje­ru­je se da ćeš to ra­di­ti to­kom ci­je­le go­di­ne. To je je­dan naš ma­li po­klon, pje­sma ko­ja se de­si­la ne­gdje u no­vem­bru pro­šle go­di­ne, Ba­ne Opa­čić je na­pi­sao iz da­ha kao da je gle­dao moj ži­vot i ja za­i­sta ni­sam htio da ta pje­sma sto­ji ne­gdje u fi­o­ci da če­ka već sam osje­tio taj sen­zi­bi­li­tet u stu­di­ju i ot­pje­vao sma je par pu­ta i to je bi­lo to.
Šta mi­sli­te o mu­zič­kim tak­mi­če­nji­ma i da li bi­ste pri­sta­li da bu­de­te u ži­ri­ju u ne­kom od njih?
- Pri­je ne­ki dan sam bio u Sa­ra­je­vu kao spe­ci­jal­ni gost u jed­nom od ta­kvih tak­mi­če­nja, ima sjaj­nih pje­va­ča. Dra­go mi je kad vi­dim da su lju­di sa na­ših pro­sto­ra ja­ko ta­len­to­va­ni.
Ko­ga još od mu­zi­ča­ra vo­li­te i na či­je kon­cer­te ra­do ide­te?
- Mno­go pje­va­ča vo­lim, u za­vi­sno­sti od ras­po­lo­že­nja vo­lim da slu­šam za­i­sta sva­šta. U po­sljed­njem pe­ri­o­du to je ne­ki džez, in­stru­men­ta­l i kom­bi­na­ci­ja ne­kog me­ta­la i hip ho­pa. Vo­lim do­sta špan­sku i grč­ku mu­zi­ku, re­ci­mo Džip­si Kings, Hu­lia Igle­si­ja­sa, El­vi­sa Pri­sli­ja, sta­re Čo­li­ne, Mer­li­no­ve pje­sme, za­tim Mi­ro­sla­va Ili­ća, To­zov­ca.
Ko­ja je to pje­sma ko­ju ljep­ša po­lo­vi­na vo­li da joj pje­va­te?
-Ima jed­na ko­ju po­seb­no iz­dva­ja, a to je sa po­sled­njeg al­bu­ma „Ja ne znam či­ja si”.
A.Š.

Pri­pre­me za kon­cert
na­kon Taj­lan­da

Šta ima­te sle­de­će u pla­nu?
- Po­sto­ji do­sta pla­no­va, mi smo kon­stat­no an­ga­žo­va­ni, ima­mo ne­ki kon­ti­nu­i­tet na­stu­pa, svi­ra­mo svu­gdje po re­gi­o­nu.U fe­bru­a­ru ide­mo na Taj­land po pr­vi put, da ma­lo od­mo­ri­mo, a na­kon to­ga ide­mo na ski­ja­nje. Na­kon to­ga kre­ću pri­pre­me za ve­li­ki so­li­stič­ki kon­cert u Be­o­gra­du, i to će bi­ti po­če­tak jed­ne kon­cert­ne tur­ne­je.